Сваки дан када се пробудим је прелеп дан...Ово су биле моје мисли овог јутра. То су исте мисли које имам увек док се будим сваки дан. Сада сам и заувек ћу бити свестан тога шта је живот прави благослов. Овако се осећам док се сећам да сам пре 12 година покуцао на врата смрти и да су ме слепо окренули.

Била је 2000. година, имао сам деветнаест година и по свему судећи требало је да умрем. По Божијој милости било ми је дозвољено да живим и да наставим свој животни пут, проналазећи на крају своју страст.

Ипак, тог дана сам прескочио шину моста Голден Гејт до онога што је свакако требало да буде моја пропаст, свет ми се отворио, делећи са мном тајни потенцијал дубоко у мени који би ми помогао да чиним добро са оним што сам научио... Ово добро би помогло да се врати онима којима је очајнички било потребно да се  приону за наду и идеју своје непроменљиво светле будућности.

Колико год да сам био благословен надом да ће овај нови пронађени живот вредети, схватио сам да би било на мени да пружим руку својим даром за клепетање (што је сваки члан моје породице или пријатељ потврдио да имам од старости од 2). Са тим поклоном, покушао бих да емотивно додирнем све оне у мом присуству. Имао сам среће после „једине најгоре акције у мом животу“. Добио сам сврху. Први пут када сам јавно говорио о свом покушају и својој причи, шест младих студената је било директно и позитивно погођено.

Прозрели су кроз мене наду у најмрачнијим часовима; него кроз моју веру у људско стање, они су видели своју будућност и није требало да буде она која је завршила смрћу сопствених руку. Ово би на крају био сам почетак остатка мог живота, почетак на коме ћу схватити свој позив. Требало је да причам, причам и причам још мало. Требало је да ширим поруку о огромној и опипљивој моћи утицаја. Позитиван, интелигентан, светао и сјајан утицај. Требало је да пронађем места где би се мој глас, као и сваки охрабрујући, одлучан и промишљен глас, могао чути са врхова планина.

Па сам урадио управо то. На почетку је била само једна презентација на тему превенције самоубистава и свести о менталном здрављу. Од тада сам разговарао са публиком на универзитетима, припадницима наше нације, клиничарима и широј јавности.

Бог ми је дао не само дар живота након што сам био тако близу ивице смрти, већ ми је такође показао, током последњих 11 година, да дар који ми је дао треба да поделим и да предати у руке онима којима је то потребно више него што и они знају.

Никада немојте заборавити дар живота, јер то може бити највећи поклон који имамо или ће нам икада бити дат..!!

Као што цитирам на крају свих својих говора –

И Као велики Бабатунде Олатињи

Једном рекао
„Јуче је историја,
Сутра је мистерија,
Данас је поклон,
Зато то зову садашњост'

Кажем да увек и заувек негујемо данас и сваки дан.

-КХ